ВОДОЗЕМЦИ И ГМИЗАВЦИ
На заштићеном подручју, али и ободним деловима и ширим простору, током истраживања спроведених 2011-2021 од стране стручњака Завода за заштиту природе Србије, Природно математичког факултета и појединаца, забележено је 9 врста водоземаца (Amphibia) и 8 врста гмизаваца (Reptilia). Током истраживања посебна пажња је посвећена забареним воденим површнима. Од регистрованих врста на подручју Лалиначке слатине, већи број је обухваћен националном заштитом као строго заштићене врсте или заштићене врсте. Ово недвосмислено указује на велику глобалну угроженост водоземаца и гмизаваца, али и о изузетном богатству и значају простора Лалиначке слатине и њене заштите. Најновијим истраживањима регистроване су две нове врсте за истраживано подручје, али и овај део Србије: Bombina bombina и Pelobates fuscus. Црвенотрби мукач и обична чешњарка до сада су биле бележене углавном на простору Војводине, међутим у новије време постоје подаци о ширењу црвенотрбог мукача долином Велике Морава на југ. Може се рећи да простор СП „Лалиначка слатина“, спада у подручја са високим диверзитетом херпетофауне, јер је на географски малом простору, регистровано 17 врста херпетофауне. Претходним истраживањима, у циљу заштите 2011. регистровано је 12 представника херпетофауне.
Регистроване врсте водоземаца
Обични мрмољак
Lissotriton vulgaris
Како би један од наших најистакнутијих биолога-херпетолога Милутин Радовановић рекао (М.Радовановић, 1951) „ово је најнежнији, а релативно и најмањи представник наших тритона….“ Дужина тела обичног мрмољка углавном не прелази 10 центиметара, најчешће су и нешто ситнија, а женке су мање од мужјака. За разлику од предходне врсте, мужјак обичног мрмољка као „свадбено рухо“ има заталасану кресту, са леђне стране преко читавог тела, није подељена на леђну и репну кресту већ је цела у континуитету. Са трбушне стране, абдомен је светло жуте до наранџасте боје са тамним туфнама, са латералних страна тело је посуто тамним ситним мрљама, док је пруга код ока кратка и слабо изражена. Обични мрмољци насељавају стајаће или споро текуће мање водотоке, споријег тока, баре, канале, плавна поља брдских и планинских подручја. Ово је најчешћа врста, широко распрострањена осим на већим надморским висинама (ми смо је пронашли и на висинама око 1000 м на Старој планини, планини Тари и то је била највиша надморска висина где смо ову врсту ми проналазили). Према нашем законодавсту – Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива, ова врста је строго заштићена, а према IUCN- Категоризацији угрожености је – LCLeast Concern, задња брига, тј. нису угрожене.
Дугоноги мрмољак
Triturus ivanbureschi
фото Д.Јовић
У Србији живе четири врсте рода Triturus. Дугоноги велики мрмољак у просеку је дугачак око 14 центимиетара, широке главе и снажног тела. Дорзална (леђна) страна тела је тамна, зеленкаста, маслинасто зелена посута многобројним ситним квржицама док дуж кичме се може уочити танка жута пруга. Са вентралне (трбушне) стране врата велики дугоноги мрмољак има густо распоређене- посуте тачкице, основна боја грла је светлија а тачкице су углавном црне, по врату гушће док су по абдомену нешто ређе распоређене, углавном латерално. Абдомен је обојен од жуте до наранџасте са упечатљивим тамним-црним мрљама. Карактеристика мужјака је да током периода парења, углавном с`пролећа, добијају изражену кресту дуж кичме, подељену на два дела, преко леђа и део преко репа. Насељавају стајаће или споро текуће водотоке, баре, плавна поља. Хране се бескичмењацима (инсектима и ларвама инсеката, глистама, пужевима). Храну обично траже ноћу. Током године око три месеца проводе у води, где женке у том периоду положе око 200 јаја. Остали део године углавном проводе на копну, као терестичне врсте. Из јајашаца се развијају ларве које након метаморфозе која траје око 4 месеца, добијају изглед адултних јединки. Зимски период проводе закопани у земљи, испод корења стабала, у групама у стању мировања, најчешће у близини бара. Животни век им је око 11 година (M.Kalezić, Lj.Tomović, G. Džukić, 2015.). Према нашем законодавсту – Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива, ова врста је строго заштићена, а према IUCN- Категоризацији угрожености је – LC- Least Concern, задња брига, тј. нису угрожене.
Жутотрби мукач
Bombina variegata
фото Д.Јовић
Жутотрби мукач је максималне дужине од 5–6 cm. Леђна страна тела је маслинаста или тамносива, посута великим бројем ситник квржица/брадавица. По кожи имају многобројне жлезде у виду поменутих брадавица, у којима се синтетишу репелентни секрети којима одбијају предаторе Трбушна страна тела има жуту или наранџасту основну боју и прекривена је тамноплавим или скоро црним мрљама. Насељава претежно рудералне барице и стајаће воде чак и мањих површина (до пола метра, па и мање) на брдско-планинским пределима до надморске висине од 2.000 m. Посебна карактеристика ове мале жабе су зенице срцоликог облика. Оглашавају се мукањем па се зато и зову мукачи. Активна је током дана; обично се сунчају плутајући по површини воде или на обалама воденог тела. Презимљује у периоду од новембра до марта. Храни се инсектима и другим зглавкарима. Парење се одвија у пролеће и током лета, обично после кише. Женка полаже до 170 јаја у групама по 30-ак јаја које качи за подводну вегетацију или гранчице. Према нашем законодавсту – Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива, ова врста је строго заштићена, а према IUCN- Категоризацији угрожености је – LCLeast
Concern, задња брига, тј. нису угрожене.
Црвенотрби мукач
Bombina bombina
фото Д.ЈовићЦрвенотрби мукач се од претходне врсте разликује по боји свога тела, али и по ареалу. До сада је било познато да црвенотрби мукач насељава претежно равничарске крајеве – Војводину првенствено. У планинама јужније од река Саве и Дунава, и Војводине такође (Вршачки брег, Фрушка Гора), претежно се могао наћи само жутортби мукач. Међутим у новије време откривамо да је распростарњење ове врсте „померено“ и ка југу. Познати су били налази ове врсте, на југу све до Алексинца долином Мораве. Новија истраживања су потврдила присуство црвенотрбог мукача на локалитетима Бресничићке слатине прво (2014.), а затим и на просторима Лалиначке слатине (2022), што је велики допринос познавању распрострањења ове врсте. Као и претходна врста насељава водене басене, али је чешћа у стајаћим водама, барама, а на тим стаништима може се наћи и у рудералним барицама такође. Нешто је мања од претходне врсте, дужине око 4-5 центиметара. Такође „мучу“. Код мужјака исто постоје унутрашњи парни мехурови за појачавање звука. Женке полажу јаја почетком маја и још два пута током летњег периода године. Према нашем законодавсту – Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива, ова врста је строго заштићена, а према IUCN- Категоризацији угрожености је – LC- Least Concern, задња брига, тј. нису угрожене.
Чешњарка
Pelobates fuscus
фото Д.Јовић
Чешњарке су врло сличне и на први поглед се могу помешати са краставим жабама, међутим горња страна тела им је, за разлику од Buphonidae-e, глатка, тамне боје, тело је здепасто, глава широка. Основна боја тела је смеђа, смеђе-сива са црвеним тачкицама и крупним тамносмеђим или тамномаслинастим мрљама, које се сједињују и образују уздужну шару. Трбушна страна тела је бела, па су током ноћних претраживања лако уочљиве, управо због ове особине.
Ова врста се претежно може наћи на отвореним станишта са растреситом, песковитом подлогом у речним долинама или поред бара. Овде су регистроване у заслањеним барама лалиначке слатине. Готово, искључиво су ноћне животиње. Преко дана се крију закопане у песковитој подлози, рупама ситних глодара, или испод камења, корењу дрвећа. Када су у опасности, чешњарке луче секрет чији мирис подсећа на бели лук, због чега су и добиле име.
Активне су од марта до септембра. Зимски сан проводе у рупама у земљишту. Парење се одвија у пролеће, све до маја. Женке полажу до 360 јаја у дебелом низу (трака) дужине до 50 cm, умотана у трску, подводну вегетацију или гранчице. Пуноглавци, који се најчешће и најлакше могу уочити у барама, су највећи у односу на све пуноглаваце жаба у Србији. Хране се различитим бескичмењацима. Према нашем законодавсту – Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива, ова врста је строго заштићена, а према IUCN- Категоризацији угрожености је – LC- Least Concern, задња брига, тј. нису угрожене.
Велика крастава жаба
Bufo bufo
фото Д.Јовић
Крастава жаба једна је од највећих жаба Европе. Може да нарасте и преко 15 cm. Мужјаци су знатно мањи. Леђна страна тела је тамне скоро браон боје, с многобројним жлездама и брадавицама по целом телу. Трбушна страна тела је светлија. Ноге су им кратке и здепасте због чега су споре и троме. Живе претежно ван воде осим у време парења. Хране се бескичмењацима: црвима, глистама, пужевима голаћима и др. Презимљава од краја октобра до марта или ређе априла. Паре се у пролеће, у марту. Женке полажу и преко 10.000 јаја у виду трака дужине и до 5 метара. Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива, строго заштићена, а према IUCN- Категоризацији угрожености према је – LC – Least Concern, задња брига, односно нису угрожене.
Зелена крастава жаба
Pseudepidalea viridis
фото Д.Јовић
Женке зелене крастаче су крупније од мужјака. Тело им је дуго до 10 cm, дорзална страна тела је у основи сиве боје, с великим зеленим мрљама и многобројним црвенкастим брадавицама. Трбух је млечно беле боје, на неким местима скоро сив, с малим тамним мрљама. Често се може наћи и далеко од воде, па чак и у најурбанизованијим срединама, у насељима поред уличних светиљки око којих тражи инсекте којима се храни. Женка полаже јаја у виду галертних низова дугих и до 3 метра. Примерке ове врсте смо проналазили на ливадама и и на благим узвишењима изнад слатине. Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива, строго заштићена, а према IUCN- Категоризацији угрожености према је – LC – Least Concern, задња брига, односно нису угрожене.
Гаталинка
Hyla arborea
фото Д.ЈовићГаталинке су можда најситније врста жаба у Европи. Женке су нешто крупније од мужјака. Боја тела је обично зелена (могу бити и сиве, браон или жуте боје) и са тамном, оивиченом, пругом која се пружа латерално од врха њушке, преко очију, све до основе задњих ногу. На врховима прстију имају проширења која им омогућавају пењање по вертикалним површинама. Одрасле јединке углавном живе релативно далеко од воде, док су у сезони парења (у пролеће) буду у води или близу ње.
Углавном се могу наћи на мочварним стаништима, у мањим барама у тршћацима и мирнијим деловима река. Током неповољних јесењих и зимских месеци презимљују у рупама у земљи, у пукотинама стена или шупљинама на дрвећу. Гатaлинке су ноћне животиње. Током дана одмарају на листовима или гранама биљака (понекад се чак у ,,сунчају“ ако није превише топло). Хране се различитим врстама бескичмењака. Паре се од априла до јуна. Женка полаже до 1400 јаја у групама од 3 до 60 јаја. Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива, строго заштићена, а према IUCN-Категоризацији угрожености према је – LC- Least Concern, задња брига, односно нису угрожене.
Велика зелена жаба
Pelophylax ridibundus
фото Д.Јовић
Велика зелена жаба је једна од најкрупнијих жаба Европе, може бити дугачка и преко 15 cm. Леђна страна тела је маслинасто-зелена или сивкастозелена, посута тамним мрљама и пругама, док је трбушна страна бела до светло жута (слоновача). Код мужјака доминирају резонаторске кесице у облику мехура. Углавном се могу пронаћи у води током целе године, у барама и језерима. Када је ван воде онда је у вегетацији и никада се не удаљава од воде. Према Правилнику о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива, ова врста је заштићена и под контролом промета је. У Војводини највише, али и на простору читаве Србије се сакупља ради исхране (жабљи батаци-извозни производ), а према IUCN- Категоризацији угрожености је – LC- Least Concern, задња брига, тј. нису угрожене.
Регистроване врсте гмизаваца
Шумска корњача
Testudo hermanni
фото Д.Јовић
Шумске корњаче, су животиње које досежу величине до 20 центиметара. Женке су крупније од мужјака. Оклоп се састоји од дорзалног карапакса и вентралног пластрона. Карапакс је овалног облика, изражен док је пластрон раван, код мужјака је у трбушном делу увучен. На репу је код оба пола изражена рожната бодља (канџа). Активне су током читавог лета, хибернирају завучене у растреситу подлогу од октобра-новембра до марта-априла. Хербиворе су, али на трпези имају: гљиве, глисте, ларве инсеката и слично. Чести су становници наших крајева. Јединке ове врсте смо проналазили на на ливадама изнад слатине, али и у непосредној близини. Према Правилнику о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива („Службени гласник РС“, бр. 5/2010), је заштићена врста. Сакупљање ове врсте је под строгом контролом, а уништавање станишта строго забрањено. Према IUCN – Категоризацији угрожености је – LC- Least Concern, задња брига, нису угрожене.
Барска корњача
Emys orbicularis
фото Д.Јовић
Барска корњача је врста која најчешће током дана борави у води, сунча се на ободу бара и мочвара или на неком истуреном узвишењу попут стабла или камена на средини воденог огледала. Током ноћи у потрази за храном могу се пронаћи на великим удаљеностима од воде. Оклоп одрасле барске корњаче достиже дужину од 20 до 30 центиметара. Дорзални део оклопа (карапакс) слабо је испупчен. Вентрални део (пластрон) је спојен са карапаксом уском хрскавичавом везом која омогућава покретљивост оклопа.
Прсти су спојени пловним кожицама, завршавају се оштрим канџама. Реп је релативно дуг. Боја карапакса може бити тамносива до црна, са жутим мрљама. Пластрон је жут, са црним површинама.Током зиме, од октобра до априла, хибернирају заривене у дно водених станишта. Паре се током маја а јаја полажу у растреситу земљу у близини бара у којима обитавају. Након 10 до 11 месеци, следећег пролећа из јајашаца се излегу мале корњаче. Хране се глистама, малим рибама, водоземцима и гмизавцима, ларвама бескичмењака, али могу бити и хербиворе. Правилнику о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива, је строго заштићена, а према IUCN – Категоризацији угрожености је – LC- Least Concern, задња брига, тј. нису угрожене.
Зелембаћ
Lacerta viridis
фото Д.Јовић
Зелембаћ је изразито крупан гуштер. Одрасле јединке могу бити дуже од 15 cm. Мужјаци су смарагдно зелене боје, с плавим вратом, док су женке зелене боје и више уједначеном бојом врата са зеленим телом. Насељавају све типове станишта, углавном на рубовима шума, шибљака уз жбуње или неко веће растиње. Од својих скровишта се током дана не удаљавају превише, сунчајући се на отворенијим деловима свог станишта. Хране се инсектима које активно лове. Женка полаже до 10 јаја на добро осунчано и влажно место. Врста нема статус заштите. Врста нема статус заштите према нашем законодавству, јер се сматра честом врстом, према IUCN- Категоризацији угрожености је – LC- Least Concern, задња брига, тј. нису угрожене.
Зидни гуштер
Podarcis muralis
фото Д.Јовић
Зидни гуштер дужине је од 10 до 20 cm са репом. Боја му варира. Трбух и врат мужјака у време парења обично су наранџасти. Врсти погодују каменита станишта, овде смо их сретали најчешће на старим зидинама бункера, али и на чистинама брежуљака. Вешто се пење. Храни се углавном бескичмењацима. Парење се одвија током марта и априла месеца. Женка полаже неколико јаја, из којих се средином августа излежу млади гуштери. Врста нема статус заштите према нашем законодавству, јер се сматра честом врстом, према IUCN- Категоризацији угрожености је – LC- Least Concern, задња брига, тј. нису угрожене
Кратконоги гуштер
Ablepharus kitaibelii
фото Д.Јовић
Гуштер, витког, цилиндричног тела дужине до 12 центиметара, реп је 1,5 пута дужи од трупа. Екстремитети су слабо развијени, док је тело прекривено глатким и сјајним крљуштима. Кратконоги гуштер је терестрична врста. Интересантно је да током целе сезоне активности постоје два јасна врхунца дневне активности – у преподневним и послеподневним часовима (Пасуљевић, 1965, 1966). Ова врста се пари током априла и почетком маја, а јаја полаже крајем маја и током јуна месеца. Јаја по леглу има од 2 до 5. Младунци се излежу од краја јула до краја августа. Хибернација траје од краја октобра до средине марта. У исхрани доминантну улогу имају инсекти, али се јављају и пауци и стоноге. Према Правилнику о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива, ова врста је строго заштићена, а према IUCN- Категоризацији угрожености је – LCLeast Concern, задња брига, тј. нису угрожене.
Слепић
Anguis fragilis
фото Д.Јовић
Слепић је безноги гуштер, чија дужина у просеку износи око 50 cm. Смеђе је боје. Женке на леђима и на боковима имају уздужне пруге тамније боје. Мужјаци су униформно обојени, а неки могу имати на боковима плаве мрље. Реп је увек дужи од тела. Насељава скоро све типове станишта. Веома је трома врста. Води скивени начин живота и најчешће се може срести у сумрак, ноћу или после кише. Рађа живе младе. Према Правилнику о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива, ова врста не ужива статус заштите, а према IUCN – Категоризацији угрожености је – LC- Least Concern, задња брига, односно није угрожена.
Степски смук
Dolichophis caspius
фото Д.Јовић
Снажна и брза змија, с дугим и танким репом, укупне дужине и преко 200 центиметара. Основна боја дорзалне стране тела је светло-маслинаста или жуто-смеђа. Вентрална страна тела је једнобојна, светло-жута. Вентрална и бочне стране главе и вратног дела често су наранџасте до боје цигле или рђе, нарочито код одраслих мужјака, којима је и дорзална страна главе наранџаста. Степски смук је неотровна змија. Ова врста је термофилна, дневно активани предатор. Терестричана врста, али се врло спретно може пењати по дрвећу и жбуњу, виђали смо примерке од 2,5 метара који су се спретно пели уз зид од цигала, користећи „фуге“. Релативно је брза и агресивна змија; често уједа приликом хватања. Храни се ситним сисарима и гуштерима, али и птицама, као и другим врстама змија. Женке полажу од 5 до 18 јаја.
Према Правилнику о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива, ова врста је строго заштићена, а према IUCN-Категоризацији угрожености је – LCLeast Concern, задња брига, односно није угрожена.
Белоушка
Natrix natrix
фото Д.Јовић
Белоушка је jедна од најчешћих врста у мирним водама (барама, језерима). Дуга је од 80 cm до 1,20 m. Боја је јако варијабилна. Углавном је маслинастозелена, с тамним мрљама. Могу се срести и јединке које имају на телу две уздужне беле мрље. На глави се у заушном делу налазе две полумесечасте мрље беле или жуте, по којима је и добила име. Најчешће се може срести поред бара, језера, канала или већих река у мирнијем делу тока. Безопасна је врста. Ретко када се брани уједањем.
У већини случајева кад је у опасности, поврати желудачни или избаци цревни садржај. Својим непријатним мирисом најчешће успева да отера непријатеља. Храни се углавном жабама. Добар је пливач. Врста је заштићена према националном и међународном законодавству. Према Правилнику о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива („Службени гласник РС“, бр. 5/2010), ова врста је строго заштићена, а према IUCN- Категоризацији угрожености према је – LCLeast Concern, задња брига, односно није угрожена.